Brzo natrag 1.400 kilometara. To cu u dva dana da rabistrim misli. Moram istim putem jer drugog,cestovnog nema. A za putovanje po piste trebao bih drugo vozilo.
Krecem rano i umjesto kave i doručka za pogon koristim euforiju koja mi očito daje supermoći: bez tragova umora protesti kosti na 650 km raspuknute ceste.
Prolazim istim putem kao prekjučer, ali krajolik je sada jutarnja pustinja. Na današnjoj dugoj cesti samo je jedan pravi grad i jedna benzinska tako da predahe hvatam uz cestu, u tišini ogromnog neba i uz povremeno obavezno trubljenje i blicanje kao pozdrav svih prolazećih vozila. U vozilima su većinom Tuarezi potpuno zamotanih glava.
Hladno je i udara vjetar. Prvi put nakon Belgije sam uključio električni prsluk.
Stoput zaustavljen od patrola na kontrolnim punktovima. Neki me vec poznaju, ne traže pasoš, mašemo, dajem im čokoladne bonbone. Pitaju jel mi što treba. Jedan policajac mi je čak rekao “dobrodošli, ovo je vaš drugi dom”.
U gradić In Amenas stižem popodne.
Skromni grad u kojem opet osjecam bliskost i pripadanje. Na tren.
Prvo degustiram tanke lepinje sa sirom, koje se ovdje nude na svakom ćošku. Zattim nalazim i dimeću roštiljarnicu s pripremljenim pilecim i junecim ražnjicima i stvarnom finom hladnom krumpir salatom. Pečeno meso umočiš u harissu i mašeš kuharu da je spremio divotu.
Dobro se spava u pustinji.
Gušter na slici je bio prošle noći moj cimer. Oko 15 cm, mozda s repom malo dulji.
