Nije naziv jela, vec naslov danasnje voznje.

Kad smo se spustili do Atlantika, negdje izmedju Biarritza i Bilbaota temperatura je podivljala. Na benzinskoj putnici na našinama parkiraju u hladu kamiona. Modna je revija crnog donjeg veša. Vadim poplun koji sam nagurao u hlače jer je u Belgiji bilo s oproštenjem skoro nula kad sam krenuo.

Kraj mene se zaustavi već presvučeni stariji par iz GS plemena. Veselo pokazuju na tablicu i puno pričaju na Francuskom. Ponavljam zadnje riječi njihovih rečenica. Uskoro shvaćaju da je kod mene samo tablica belgijska pa se kiselo pozdravimo.

Dalje služim vjetru kao vreca za boksanje. Nekoliko puta me odalamio da se i Zvijer zanjihala….između dva kamiona koji se pretječu pri 120 na sat. Dakle normalno luđakovo popodne.

Na jednom brdu snijeg. Ipak je jos travanj. Drugih znakova ni ukazanja nije bilo. Pejzazi u zelenom, u daljini mali gradovi od žutih kuća okupljeni oko ogromnih crkvi. Siluete crnih bikova na jednom brijegu i smeđih krava na drugom. U sredini autoput. Zbog ćudoređa.

Centar Madrida u sutonu me zavede od prve. Sto se dogodilo na prvom propalom dejtu s Gradom prije skoro deset godina, ne znamo. Al sad je kao neki novi grad. Ili sam novi ja, ili su anđeli nešta.

Žene nose uske hlače i vojničke čizme. Crni vampirski kaputi do zrmlje. I kratke hlače. Puno osmijeha. Takav grad već dugo nisam sreo.

Za večeru je jedna krava ostala udovica. Štaćemo.