Tesko je pomiriti se cinjenicom da sam star i blesav.
Odluciti uci u Carigrad da nadjem neki hotel vozeci prevrucu Svabicu po strmim mahalama je bas takva blesavost.
Nakon 20 sati voznje i 1300km potpuno mi je nemoguce uociti ‘otel’ medju milijardama titrajucih slova.
Jos na izlazu s naplatnih kucica je sve izgledalo normalno.
Malo veca ‘talijanska’ guzva.
A onda je poceo pakao ljudi,vozila i stvari.
Nekoliko sekundi prije konacnog sloma zivaca kuzim da postoji sustav sporazumjevanja:pogledi,truba,pokreti…
Nakon dva sata cirkuliranja jos nema hotela.
Pitam ispred dzamije.
Nitko ne govori Engleski. (a i jebo me Engleski)
Priđe mi dovovski taksist, uhvati za kacigu i pokušsva mi je skinuti s glave.
Valjda je tako pristojnije.
U kacizi je ipak jako neraspolozen čiča koji zaskrguta zubima i svi se razidju.
Potpuno izgubljen i bez snage plovim s kipucom mrcinom i upadam u haustore gdje sjede na podu i gledaju me zaprepasteno.
Na kraju pokusam cudesno.
Zamolim pomoc.
Pogledam lijevo…i hotele je uz mene.
Pijem caj u sobi i slusam mujezinovu zadnju molitvu danas.
HVALA!